Na sastanku je vladala uzbuđena atmosfera.
Predstavnik investitora ustao je i svečano objavio:
“Odlučili smo – naš novi projekt bit će u BIM-u!”
Publika je tiho zapljeskala. Netko je zapisao u bilježnicu, netko klimnuo glavom.
“Odlično”, rekao sam. “A koje informacije točno želite u modelu?”
Nastala je tišina.
Predstavnik je pogledao kolege, pa mene.
“Pa… sve. Koliko više, to bolje.”
“Razumijem. Ali – za što ćete ih koristiti?”
“Za BIM.”
“Jasno. Samo, konkretno – u kojoj fazi projekta?”
“U svim.”
“Za koje odluke?”
“Za one važne.”
U tom trenutku sam znao da će to biti poseban projekt.
Tim je odahnuo kad sam predložio da zajedno definiramo potrebe, no investitor je odmahnuo rukom.
“Ne, ne, vi ste stručnjaci. Vi nama recite što nama treba. Mi znamo da trebamo, samo ne znamo što.”
I tako je počelo.
Model se punio kao božićno drvce – svaka disciplina dodavala svoje parametre, sve dok je i najjednostavniji zid imao više osobina od prosječnog zaposlenika.
Investitor je bio oduševljen: “Ovo je pravi digitalni blizanac!”
Nitko nije imao srca reći da je blizanac već odavno pobjegao od kuće.
Na završnoj prezentaciji svi su bili ponosni.
Model je blistao, dokumentacija je izgledala digitalno, a svi su se složili da je rezultat impresivan.
Jedino što je ostalo nejasno – čemu to sve zapravo služi.
Ali nije ni važno.
Bitno je da je sve u BIM-u.
I da svi znamo da trebamo — čak i kad ne znamo što.
Objava iz serije noBIM4you – tamo gdje se BIM i ironija susretnu na projektu 🙂
